на скору прошлост и блаженства кут,
на косе њене и очи снене,
на стари кестен и месец жут.
У песми старој о љубави пише,
која као моја прави живот значи,
коју не може време да избрише
и која ко сунце у душама зрачи.
Сад сећања тужних пуна ми је соба,
без ње, младости и лепота њених,
сад видим шта је значило то доба,
што је посвећено тој вољеној жени.
И бежим од свега што би усталасало,
душу, од звука, песме, од лепоте,
јер све што је смисао животу ми дало,
људска слабост давно и сурово оте.
