Textual description of firstImageUrl

Драгана Смиљанић | БЕЗИМЕНА




Ћутиш и погнеш главу
мислиш да тако сакрићеш
оно због чег ноћи дуже трају,
због чег зоре свићу све тише.

Није то туга, ни нема клетва
што ти искри из очију да
памтим те – ништа и све,
празнину која је чекала да нестане.

Чују се крици птица,
негде пред зору разлегло се јато –
ако неко можда посумња, подигне поглед.

Ветар савија гране
и оне се крећу крилима птица.
Саучесници привида…

Пара се небо у црне пукотине
и слива се, црвена од срама,
лаж…

2011.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана