ћутим вечност у грудима.
Облацима покривена
чезнем радост у људима.
То сазвучје из свемира –
живу воду са извора –
слути душа усамљена,
благодаћу осењена.
И ум рони у дубине
у тишини помрчине.
Дух устремљен у висине
вапи мир небеске домовине.
Драгана Албијанић | У ОСТРОГУ
ћутим вечност у грудима.
Облацима покривена
чезнем радост у људима.
То сазвучје из свемира –
живу воду са извора –
слути душа усамљена,
благодаћу осењена.
И ум рони у дубине
у тишини помрчине.
Дух устремљен у висине
вапи мир небеске домовине.
