Зима је била, студена.
Ја, као крушка зелена,
без трунке духа смиреног
похрлих право под Острог!
Причала ми добра душа,
о светињи у планини
са моштима у пећини,
о кајању – Божјем дару,
о Јоилу и Лазару.
Па кад виде да не вреди,
да су речи подстрек бледи
души која вида нема,
јер у тами греха дрема,
просу ми пред очи слике
горње цркве манастирске
уклесане у камену
кô прст Божји у времену.
Занемех од те лепоте.
Из груди се жеља оте
да се одмах тамо винем
и до светилишта стигнем.
И тако, по вејавици,
упутих се Подгорици,
да дођем до манастира
Светог Оца и Пастира.
Нит знам, јадна, зашто идем,
ни како ћу да му стигнем,
нити марим грехе своје,
кô да црни не постоје!
Младо, лудо, занесено,
усхићењем опијено:
иду сви, па хоћу и ја
код Светога Василија!
Ех, кад стигох у светињу
и крочих у цркву доњу,
сретоше ме очи Твоје!
Сличне такве не постоје
од антике све до Гоје.
И те очи невиђене
загледаше се у мене
са иконе освећене,
прозирући старе ране
грешне душе успаване.
Свесна да сам огољена,
ја застадох постиђена,
јер наслутих своју беду
у Твом смиреном погледу.
Пред трон свети тад сам пала
и дрхтећи зајецала,
вапећи да немир прође
и спокој у душу дође.
Па клечећи на камену
питах очима икону:
да л` милује или кори
душу коју демон мори.
А са ње ме мирно гледа
просвећена глава седа,
гледа озбиљно и строго
чедо духовно убого.
И тај поглед из вечности
отрже ме из палости.
Схватих ко сам, зашто живим,
и пожелех да се смирим.
Усред пештере острошке
срце горде Херцеговке
благодаћу просветљења
роди се за пут спасења.
Ја, као крушка зелена,
без трунке духа смиреног
похрлих право под Острог!
Причала ми добра душа,
о светињи у планини
са моштима у пећини,
о кајању – Божјем дару,
о Јоилу и Лазару.
Па кад виде да не вреди,
да су речи подстрек бледи
души која вида нема,
јер у тами греха дрема,
просу ми пред очи слике
горње цркве манастирске
уклесане у камену
кô прст Божји у времену.
Занемех од те лепоте.
Из груди се жеља оте
да се одмах тамо винем
и до светилишта стигнем.
И тако, по вејавици,
упутих се Подгорици,
да дођем до манастира
Светог Оца и Пастира.
Нит знам, јадна, зашто идем,
ни како ћу да му стигнем,
нити марим грехе своје,
кô да црни не постоје!
Младо, лудо, занесено,
усхићењем опијено:
иду сви, па хоћу и ја
код Светога Василија!
Ех, кад стигох у светињу
и крочих у цркву доњу,
сретоше ме очи Твоје!
Сличне такве не постоје
од антике све до Гоје.
И те очи невиђене
загледаше се у мене
са иконе освећене,
прозирући старе ране
грешне душе успаване.
Свесна да сам огољена,
ја застадох постиђена,
јер наслутих своју беду
у Твом смиреном погледу.
Пред трон свети тад сам пала
и дрхтећи зајецала,
вапећи да немир прође
и спокој у душу дође.
Па клечећи на камену
питах очима икону:
да л` милује или кори
душу коју демон мори.
А са ње ме мирно гледа
просвећена глава седа,
гледа озбиљно и строго
чедо духовно убого.
И тај поглед из вечности
отрже ме из палости.
Схватих ко сам, зашто живим,
и пожелех да се смирим.
Усред пештере острошке
срце горде Херцеговке
благодаћу просветљења
роди се за пут спасења.