Textual description of firstImageUrl

Драгана Албијанић | СУСРЕТ ПОД ОСТРОГОМ



Зима је била, студена.
Ја, као крушка зелена,
без трунке духа смиреног
похрлих право под Острог!

Причала ми добра душа,
о светињи у планини
са моштима у пећини,
о кајању – Божјем дару,
о Јоилу и Лазару.
Па кад виде да не вреди,
да су речи подстрек бледи
души која вида нема,
јер у тами греха дрема,
просу ми пред очи слике
горње цркве манастирске
уклесане у камену
кô прст Божји у времену.

Занемех од те лепоте.
Из груди се жеља оте
да се одмах тамо винем
и до светилишта стигнем.

И тако, по вејавици,
упутих се Подгорици,
да дођем до манастира
Светог Оца и Пастира.

Нит знам, јадна, зашто идем,
ни како ћу да му стигнем,
нити марим грехе своје,
кô да црни не постоје!
Младо, лудо, занесено,
усхићењем опијено:
иду сви, па хоћу и ја
код Светога Василија!

Ех, кад стигох у светињу
и крочих у цркву доњу,
сретоше ме очи Твоје!
Сличне такве не постоје
од антике све до Гоје.

И те очи невиђене
загледаше се у мене
са иконе освећене,
прозирући старе ране
грешне душе успаване.

Свесна да сам огољена,
ја застадох постиђена,
јер наслутих своју беду
у Твом смиреном погледу.

Пред трон свети тад сам пала
и дрхтећи зајецала,
вапећи да немир прође
и спокој у душу дође.

Па клечећи на камену
питах очима икону:
да л` милује или кори
душу коју демон мори.

А са ње ме мирно гледа
просвећена глава седа,
гледа озбиљно и строго
чедо духовно убого.

И тај поглед из вечности
отрже ме из палости.
Схватих ко сам, зашто живим,
и пожелех да се смирим.

Усред пештере острошке
срце горде Херцеговке
благодаћу просветљења
роди се за пут спасења.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана