Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Драгана Албијанић | СУСРЕТ ПОД ОСТРОГОМ



Зима је била, студена.
Ја, као крушка зелена,
без трунке духа смиреног
похрлих право под Острог!

Причала ми добра душа,
о светињи у планини
са моштима у пећини,
о кајању – Божјем дару,
о Јоилу и Лазару.
Па кад виде да не вреди,
да су речи подстрек бледи
души која вида нема,
јер у тами греха дрема,
просу ми пред очи слике
горње цркве манастирске
уклесане у камену
кô прст Божји у времену.

Занемех од те лепоте.
Из груди се жеља оте
да се одмах тамо винем
и до светилишта стигнем.

И тако, по вејавици,
упутих се Подгорици,
да дођем до манастира
Светог Оца и Пастира.

Нит знам, јадна, зашто идем,
ни како ћу да му стигнем,
нити марим грехе своје,
кô да црни не постоје!
Младо, лудо, занесено,
усхићењем опијено:
иду сви, па хоћу и ја
код Светога Василија!

Ех, кад стигох у светињу
и крочих у цркву доњу,
сретоше ме очи Твоје!
Сличне такве не постоје
од антике све до Гоје.

И те очи невиђене
загледаше се у мене
са иконе освећене,
прозирући старе ране
грешне душе успаване.

Свесна да сам огољена,
ја застадох постиђена,
јер наслутих своју беду
у Твом смиреном погледу.

Пред трон свети тад сам пала
и дрхтећи зајецала,
вапећи да немир прође
и спокој у душу дође.

Па клечећи на камену
питах очима икону:
да л` милује или кори
душу коју демон мори.

А са ње ме мирно гледа
просвећена глава седа,
гледа озбиљно и строго
чедо духовно убого.

И тај поглед из вечности
отрже ме из палости.
Схватих ко сам, зашто живим,
и пожелех да се смирим.

Усред пештере острошке
срце горде Херцеговке
благодаћу просветљења
роди се за пут спасења.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта