које немаш димњаке
асфалте
ни зграде
већ само плаветнила
месец
звезде
и сунце које нас греје
ти си сведок за векове
ових ноћи мојих
дани такви су ми
у одблеску тамни
отуђен
жив
за своје већ изгубљен
јер не знају где сам
причам своју причу теби
кроз крајичак прозора овог
кроз филтере ћелије
коњушнице – шта је
о небо
у делићу тебе
ћелије
клечим и мислим
мислећи одајем тајну само себи
о небо присутно си
где год је простора
мислећи тако
одајем тајну и теби
