Од нашег срца у давну давнину.
Чујеш ли грохот? То твојој слободи
Смију се пређи нестали у тмину.
Њихове страсти, успаване чежње,
Неиспуњене и заборављене,
Буде се снова у нашем срцу,
Свјеже, ко дугим сном опорављене.
О, има туга чуваних у крви,
Које вријеме не ништи, већ јача –
И наједанпут нађемо се тако
У грчу једног исконскога плача!
Да л' нам се очи муте, или кријесе,
Ми смо ко лишће које вјетар тресе.
Откуда дува? Са гора ил' с мора? –
То лишће не зна, тек трести се мора.