Кроз које ближњи радознало зуре
Мотрећи наше дане што се журе.
И тако ништа није посве наше:
Ми срећемо тај живот као вино
Из туђом руком упрљане чаше.
Ал ко је ћуди гадљиве и стидљив,
Како би хтио застрти та окна
На својој души, и бити невидљив –
Па да му посве мирно буде лице,
Ко пусто поље испод кога теку
Нечујно вали једне понорнице.
