Кроз маглу свијета двоје блуди,
Са чудном чежњом, да се нађу
У метежу страних људи.
Размишљају о себи често
И преварит ће се кадикад,
Да су једно друго нашли,
А неће се наћи никад.
Па ипак, он ће једном доћ
У собу онога хотела,
У ком је она цијелу ноћ
Уз уздисаје мора бдјела.
Пред зору, кад у кревет легне,
На ону мислећ коју тражи,
Ни слутит неће, да му јорган
Покриваше већ њене дражи.
И можда ће у ресторану
Из оне чаше он да пије,
На којој бјеху њена уста
Неколико дана прије.
