Textual description of firstImageUrl

Добриша Цесарић‎ | БЕЗ ОПРОШТАЈА


Не, ја се нисам опростио с њом
Кад нестаде на своју страну.
Сам слушах својих нада лом
У једном забаченом ресторану.

Како је било? Није тешко рећи!
У жамору огласила се трубља,
И влак је крено обично и лијено,
Са свиме, што још љубљах.

Да л´ мишљаше, да у том граду
Оставља душу њоме бону?
Да л´ искаху ме њене очи
Погледом чежње по перону?

Далеко негдје јури сада влак.
Ал што то моје срце куца јаче?
Није л´ то можда нада, тајни знак,
Да неко у даљини плаче?

Ах, какав плач! Уображење, сан!
Та њене чежње давно све су
Већ угашене. Ти си малко пјан,
А ствари јесу - какве јесу.

Могуће запе који свијетли трен
На своме лету у њезиној души,
Ал и тај спомен паст ће као лист
Минулог љета, што се суши.




Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des