Доле пада сунце за гору, за гране.
И све немо ћути, не миче се ништа,
Та најбољи витез паде са бојишта!
У срцу се живот застрашеном таји,
Само ветар хуји… То су уздисаји…
А славуји тихо уз песмицу жале
Не би ли им хладне стене заплакале.
Немо поток бежи – ко зна куда тежи?
Можда гробу своме – мору 'лађаноме!
Све у мртвом сану мрка поноћ нађе,
Све је изумрло – сад месец изађе…!
Смртно бледа лица горе небу лети…
Погинули витез… ено се посвети…!
