Мојих дана приспело је вече
Чини ми се, у сну ми се снило,
Сан је био – ал и сан протече!
Имах моме, која ме волела –
И данас ми за њом срце вене –
Душа би ме оставила тела,
Те девојке кад се опомене!
Већ сам с њоме стајȏ пред олтаром,
Да постигнем, што ми срце жуди,
С пламом срца, са љубавним жаром –
Ал смрт њена од сна ме пробуди.
Мислио сам, сред мачева љутих,
Где јунаци своме гњеву годе,
Болном срцу мрку крв просути,
На бојишту србињске слободе.
Ал сан оде, ко пролећни снеже,
Крв не оста срца на бојишту,
На њем змија коȏ да отров леже,
Прошлости га тако ране тишту!
