Падајте, браћо! Плин’те у крви!
Остав’те села, нек’ гори плам!
Бацајте сами у огањ децу!
Стресите с себе ропство и срам!
Гините, браћо, јунаци, људи!
За пропаст вашу свет ће да зна...
Небо ће плакат дуго и горко,
Јер неће бити Србина...
Ми несмо браћа, ми Срби несмо!
Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи —
Та да смо браћа — ох, боже мој!...
Та зар би тако с Авале плаве
Гледали ледно у огњен час?
Та зар би тако, ох, браћо драга,
Та зар би тако презрели вас?...
Презрите братства покор и клетву,
Што небо даде, погаз’те ви!
Та није л’ грешно, није ли грозно:
Крв деце ваше гледамо ми!
А где је помоћ ил’ суза братска?
Ил’ „Јуриш, роде, за брата свог“?
У вељој беди, смрти и крви,
Данас вас саме оставља бог!
Ал’ опет, грешан, грешно сам певô
Рањено срце народа мог!
Та Србин кипи, кипи и чека —
Ал’ не да ђаво... ил’ не да бог!
