Та зар се један надо од људи? Једног је клетва стизала, зар?
Многе су терет носиле груди,
Клетва је, срце, божији дар.
Не очајавај, стрпљиво само
Суђењу своме ступај у коб!
Будућност?... Ми је не гледамо.
Можда спасења доноси... Гроб.
Ви'ш како поток, раскидан, жури
Кроз хладну гору, камен и дол;
Смеје се грому, пркоси бури,
Па гором мирно проноси бол.
Често над њиме орлови сами
Окрећу тихо лагани лет,
Па тамо горе у вишњој тами
Презиру давно презрени свет...
Не очајавај, стрпљиво само
Суђењу своме ступај у коб!
Та и ја и ти - ми једно знамо:
Да нам спасења доноси - гроб...
