ко да нисмо пали у царство небеско
И гинули листом за свијетлог кнеза,
Помрчина иста, знани страх и језа.
Назална мећава, азијатска хука,
Набрекује опет Тука и Манџука.
Са биволском риком дечји плач се меша,
Гавран нем узлеће с откопаног леша.
Бор у пустом пољу исту клетву јеца,
Стара туга пљушти из младог месеца.
Калуђер у цркви занесен опелом,
у лијевој десна – отворени прелом :
Исти црни гласник стиже са Косова –
Траје, не престаје патња нечесова…