уморно срце. Пропа задња варка,
што вјечном сматрах. Пропа. У све наше
обмане — ја то осјећам — не само
да нада трне: жеђ се за њом гаси,
почивај зав'јек. Много
куцаше, а тог куцања баш ништа
вриједно није, нит је земља вр'једна
уздаха твојих. Досада и горчина
живот је, ништа друго, а св'јет је блато.
Смири се једном. Задњи пут сад здвајај.
Дар једини што удес нам га даде,
јест умирање. Презир нека сада
природу снађе и тебе и моћ,
што у тмину кријућ се, худа, влада,
и неизмјерну свемира таштину
