Влажне и меке и засипљу крај;
Кроз удолину оштар сјевер мете
А под њим пишти огољели гај.
Небески свод је безбојан и сив,
Свјетлуца сњежна магла у висини
Једна се звијезда смрзла на планини;
У зимској гори не чује се жив
Ни један звук… У души ми је исто –
Пусто и голо, замагљено, мразно,
Пресахо занос, смрзнула се машта,
Одбјегнула ми сва надања ташта…
А сјевер звижди силно и поразно:
Мртво је све. У души ми је исто.
Срђ, 1908.
