Метеор ја сам што свијетом блуди,
Силама страшним гоњен на све стране.
Ја вјечно блудећ дуге трајем дане
И хладним летом усијане груди.
Звијезде трепте у мутној даљини
Ужасном силом влаче ме и зову –
Ја не хотећи ни ону ни ову
Све даље лебдим у страшној висини,
Док све је мучно, ко влажно вечерје
И чудна туга на душу ми слази,
И дршћем, самац, кад ми око спази:
Под собом бескрај, над собом безмерје!...
Но ја сам овдје слободан!... и радим
По својој вољи и без господара;
И овуда ћу кружит с пуно жара,
Све док не умрем – док се не охладим!
Босанска вила, 1906.
