И док на западу задња румен гасне,
Ноћ, пуна тајанства и жуди нејасне,
Доноси ми снове са далеких страна.
И тад се блаженством душа ми напаја,
Летећи у светост бескрајног пространства,
Чезне и сања, докле из тајанства
Свуд љепота дрхти и с душом се спаја.
О, снијевај, душо, звијезде, ноћ и цвијеће;
Љуби, чезни, сањај!... и, милости пуна,
Опраштај и грли!... Као лака струна
Дрхти снена тако у светој самоћи –
Упијај љепоту!... и, препуна среће,
Изгуби се снена у тајанству ноћи!
Бранково коло, 1906.