када ми плот закричи, моја душа се претвори у крв,
крв у пожуду; жено, хоћу да ти испијем купу сласти, и да,
кроз тебе уђем у бесконачност;
страсно-болно, хоћу да ми премре срце у трзању
сладострасти, кад ме узбурка крв твоја, та врућа, та слатка;
безумна, хоћу да ме, безумног, ужариш, и да ме сагориш
својом женственом ватром, плоти моја;
хоћу да ме пољубиш само једном, плотски, дуго, болно, сва
миришући, дршћући, топло, влажно, сласно;
хоћу моје ланце, твоје косе, дуге, меке, да распустиш косе,
да ме замрсиш у њих, нек ми се помути мудрост у тмини
мириса њезиних!
меда, хоћу сочност меда да ти испијем са усана, с тих
дозрелих, с тих опојних, без поноса да се правим паметан;
хоћу твоју маниту податност узбешњелој крви, твоју
опијеност од моје мушке младости;
хоћу твоје лудило среће од мога меса, хоћу твоје женствено блаженство,
да те савладавам побједнички;
хоћу да ме моћно тишти збијеност твога тијела, хоћу да ме
стегнеш, у грчу загрљаја, као удав јање;
хоћу да нам се у врућини страсти помрачи свијест,
и да будемо дубоки као земља, кад постанемо једно или троје;
хоћу сирову снагу твоје плоти, жено; хоћу дивљу
пријесноћу збијену у твојим мишићима;
хоћу да затрепти месо твоје, плоти моја, у грозници мојих
живаца, који кроз тебе хоће да стварају изван себе;
хоћу да у часу уједињења замиришу из твог тијела пелудни
прашци, које си прије колутова година њушила као кошута
на Целебесу;
хоћу да завришти плот у теби, жено моја, и да избациш
своја заборављена крила, или рогове, или панџе;
Жено. Женко, Женско, нека ме нестане у грчу животиње;
нека утонемо; хоћу да се више никад не повратимо из
суштине бића;
да више никад не видимо дан, и да не могнем разликовати
себе од тебе, или нас обадвоје од бића,
од великог, вјечног, непоњатног, које од себе чини душу,
од душе крв, од крви пожуду,
које ми трепти у плоти узаврелој, које ми кричи кроз
мушкост, и које те сили да ми се бациш у пожар, плоти,
Жено!
Савременик, 1911.
