процвалих, њива проклијалих; воћњака младих бехаром!
Ево ти душе што чезне за љубављу звијезда и цвијећа,
ево је! Носи је, ноћи, у дивну паучину плаву
звјезданог безданог неба, чак иза Млијечног пута,
куда спокојство и мир кроз вјечност плове у бескрај.
Узми ме, носи ме, упијај ме: не волим самога себе,
не требам себи, схрван, изударан грубошћу дана;
душа је жељна ми тебе, мириснâ, сненâ, сјетнâ
ноћи прољећа доброг; љубави небески плаве,
небеске љубави, ноћи божанствена, пуна звијезда!
Узми ме! Волим те, ноћи! Данас сам сањао тебе!
Тако си блага, мјесечна ноћи! светости мира
тако си пуна! Плава! Прозирна све до у бескрај!
Пјесма Доброг Тајанства Вјечнога сферама хуји,
струји у просторју ведром и губи се, даље и даље,
свуда једна и иста: нејасна, сјетна и снена –
Чује се дисање Свега… И чини се, стоји вријеме…
Осјећам светињу Бога гдје дрхти у плавом тајанству
слободан сад ми је дух, и мирише душа добротом.
Валови плаве љепоте у сребрној ноћи док дрхте,
губим се, даље и даље; љубим, грлим и праштам:
к'о да се опила душа чаробном трусовином,
слатки ми заборав плине у свијести, која се рађа
поново, сва у љепоти! Носи ме, мелемна ноћи,
тугу ми мутну у души страсном и мирном сјетом,
ноћи, запоји!... Да чезне, и љуби, и вјечно да сања!
Ах, да сања!... страсно и жудно, док дрхте ти вали
етирни носећи душу, спасену, захвалну ти,
у сан, дубље, све дубље, о ноћи прољећа младог,
тамо је носећи, тамо далеко у свето тајанство,
тамо у прозирне плаветне сфере, у свемирну милост,
куда спокојство и мир кроз вјечност плове у бескрај.
Босанска вила, 1911.
