Магли се далека раван: у струјању вечерњих звукâ
Спрема се починку сањива доља.
Разлева се блага топлота и дрхти у мирису зрâка
Заспало њишући пролетње цвеће.
Плавом ведрином неба титрају звездани зраци
Као да сањају снове блаженства.
Светиња мира у дољи и небо ми зрацима милим
Буде у души радосну сету;
Незнано чудно спокојство у души ми дрхти сненој,
Тиха а страсна ме прожима жудња,
Митних ми нестаде мисли и плинем у незнаном миљу,
Дрхтим и чезнем, а ништа не желим.
И као санани звуци што блуде из уснула дола,
Уснуло њишући пролетње цвеће,
Душа ми сретна и сетна блуди духом лепоте:
Пролетње природе диже се миље.
Нова искра, 1905.
