Уз тихи жамор из меке тишине
Кад мјесечина пада са висине
Кроз младо лишће јабланова грања,
Па лишће шуми… Шум и уздах њини
Дршће кȏ чежња сутонских ми снова.
Мисао блуди по ноћној тишини
Док дуго слушам пјесму јабланова.
Не знам шта желим… Но у ноћи ведрој
Тек бих да некуд незнано ишчезнем –
А ноћ нек броди кроз просторе дуге,
И млади, ведри нек трепере снови!
И нека шуме са незнане туге
Високо, млади, витки јабланови.
Срђ, 1907.
