Нејасно, мукло. Звуци мртви тавни
У души шуме ко спомени давни –
Тешка се болна, мразна влачи чама.
И вјечно сипе ситне капи кише…
На мокру земљу мразна чама пада
Нејасно, мукло. Магла пуна јада
У души тужној; све гине све тише.
Тад мрачно, тајно, из тамне даљине,
Пригушен јецај и вјечна сипа кише
Чује се – мукли тутањ мине –
И ништа друго не чује се више!
Нијемо слушам како живот гине,
Док болна душа чами, мре: све тише…
Босанска вила, 1905.
