Чезнем и тонем у мислима својим,
Тјешећи душу која очајава:
– О, горе, Туго, хајдмо!...
Љепотом вјечном, кроз просторе дуге,
Ходи да блудиш, сјетна, све без јава!
Док њежан мирис дими се из трава
И мрак чезнутљив трепери, пун туге.
Високо тад се извит' изнад поља
Кȏ силни орȏ, на крилима дугим
Заборавив жестину својих боља
Запловит мирно етиром! А потом
Кȏ звијезда туге, међ звијездама другим,
С висине сјати сјетом и добротом…
