Док мртва зора у даљини руди,
И тиха радост у души ми буди,
Кȏ сјетан мирис, што га дише трава.
У снену цв'јећу почива ми глава,
А мисли блуде куд и душа жуди,
Нејасан бол ми ишчезну из груди,
И ја сам срећан. Сан је или јава;
Љепоте светост душу снену носи,
Са душе чама мутна ми се гони
И сјетно миље у души ми роси…
Тада се и ја опраштам са болом,
Звук среће докле из љепоте звони,
И плава вечер слатко шуми долом.
Босанска вила, 1906.
