дршће у грању злато вечери жарке,
уморне сенке мирују водом занесене
и беле валове скривају.
... Пронађи тамо и мене!
Небом се пропињу светлости јарке,
преблаге тишине у сужње звуке,
– ненадно снивају
и тавне ишчезле луке...
Не иди! И узми љубав ти у своје руке:
расклапају се – тише, тише за звуке...!
(1926)
