"Јеси ли ти роса што на пустињакове руке пада нежно?
Утеха што у свете ноћи похађа бедне?
Је ли било негде суђено и неизбежно
тебе да волим?
Јеси ли ти суза сребрна пред грубошћу и злом?
Осмеси твоји јесу ли са тобом исти?
Чиме си ти везана са овим ситним тлом?
Јеси ли ти пламен на коме се душа чисти
умрљана животом?
Јеси ли ти дубока као твоје очи неизмерне?
Јеси ли ти као сан мој о теби добра?
Хоће ли моћи руке твоје чисте и смерне
да одагнају са чела боре, што их побра'
идући животом?
Хоће ли љубав твоја као уплашена крила
побећи ако те се усана мојих такне плам?
Хоћу ли, ако и ти са мном будеш била,
остати зазидан у себе, и сам
до краја живота?"
А ја спустих главу на уздрхтале длане
гледајући у себе болно и неумитно,
и би ми као да ће цело биће у сузу да ми кане;
и учини ми се срце одвећ ситно
њега да воли.
