1.
Пролеће, данас зваћу те чистотом:
још сунце врело пољубило није
ока ти два;
а стидљиво ти лице још се крије,
и неком свежом, невином лепотом
данас ти сја.
Пролеће, данас радост ћу те звати:
јер за осмехе чело твоје ведро
једино зна.
На твоје чисто, насмејано недро
данас прљавом ногом не бих стати
желела ја.
Већ кад бих како данас лептир била,
па да високо у зрак се узнесем,
надвисим све:
да теби нигде мрљу не нанесем,
да само сенком својих танких крила
додирнем тле.
2.
Осећам вечерас, док посматрам ласте
и пупољке ране,
како срце моје полагано расте
к'о видик у лепе, насмејане дане;
како с младим биљем постаје све веће
и лако к'о крило,
и како му цело једно небо среће
и пакао бола не би доста било;
како чезне за свим што би живот мог'о
лепог да му даде,
и да му ничега не би било много:
тако су велике чежње му и наде.
Осећам да до сад све је било шала
мога срца врела;
да још ником нисам љубав своју дала
колику бих могла и колику хтела;
да има у мени цела нежна плима
речи неречени',
да бих срце могла поклањати свима
и да опет много остане га мени.
Пролеће, данас зваћу те чистотом:
још сунце врело пољубило није
ока ти два;
а стидљиво ти лице још се крије,
и неком свежом, невином лепотом
данас ти сја.
Пролеће, данас радост ћу те звати:
јер за осмехе чело твоје ведро
једино зна.
На твоје чисто, насмејано недро
данас прљавом ногом не бих стати
желела ја.
Већ кад бих како данас лептир била,
па да високо у зрак се узнесем,
надвисим све:
да теби нигде мрљу не нанесем,
да само сенком својих танких крила
додирнем тле.
2.
Осећам вечерас, док посматрам ласте
и пупољке ране,
како срце моје полагано расте
к'о видик у лепе, насмејане дане;
како с младим биљем постаје све веће
и лако к'о крило,
и како му цело једно небо среће
и пакао бола не би доста било;
како чезне за свим што би живот мог'о
лепог да му даде,
и да му ничега не би било много:
тако су велике чежње му и наде.
Осећам да до сад све је било шала
мога срца врела;
да још ником нисам љубав своју дала
колику бих могла и колику хтела;
да има у мени цела нежна плима
речи неречени',
да бих срце могла поклањати свима
и да опет много остане га мени.
