1.
Реци ми сад, када већ прошло је све:
часи болни и дани драги, лепи;
кад нови бол се старом болу смеје;
од речи твојих кад душа не стрепи, -
Реци ми сад, када већ прошло је све:
часи болни и дани драги, лепи;
кад нови бол се старом болу смеје;
од речи твојих кад душа не стрепи, -
реци, да л' те је мојатуга болеланекад, кад сам те много,много волела?
Реци ми сад, када ме не волиш више;
кад ти се прошлој руга нова срећа;
и кад се дани који некад бише
душа ти само, кад ме видиш, сећа -
реци, да л' те је мојарадост болелаједном, кад нисам вишетебе волела?
2.
Некад сам била добра и млада
и поверљива и пуна нада,
некада пре,
ти си ми тада рећи мог'о
бескрајно много, о како много
са речи две.
Спокојни били су дани моји,
а ти си срцу ми први који
беше драг,
па иза свега што си ми рек'о
каткад сурово, кадкад меко,
остао је траг.
Сад срце моје бије тише:
већ мање волим, а знам више
него пре;
већ сад ми не би рећи мог'о
онако доста, онако много
са речи две.
И кад би данас пришао мени
и хтео речи давно речени'
будити драж,
у срцу моме шаптао би неко:
да све што си ми икада рек'о,
била је лаж.
3.
О, кад би знао ти како је мени
што нећу више смети
ни у пролеће, кад трава зелени,
ни када цвета лети,
доћи ти сутоном, док туга расте.
О, кад би знао ти како је души
кад задње дрвеће мре
и задње лишће жалосно певуши,
што неће моћи као пре
рећи ти своје јесење плашње.
О, кад би знао ти шта срце скрива
кад око залуд тражи.
О, кад би знао ти како једнолик бива,
без боје и без дражи,
сваки дан када те видела нисам.
4.
Заволела сам га. Вечером сваким одлазила сам у ливаде
и у сваку цветну круну спуштала нежним шапатом његово
име, и потом га ујутру, намирисано и росно,
редом пољупцима вадила.
Волела сам га. Вечером сваким остављала сам у његовој
души јата нежних, тек рођених шапата; и затим их свако
јутро, пуне његове душе, са његових усана примала.
Он је отишао. Вечером сваким лутам по пољима и зовем га,
вешам своје речи, отежале од суза, на крила ветрова и зовем га;
мешам своје постареле шапате у шушањ лишћа
и зовем га. Али узалуд: ујутру чујем само уморан одјек
својих речи. Он је далеко отишао.
5.
Заволе бела мирисна ружа црни бодљикави трн.
Ти не верујеш мени, је ли, драги, да је ружа заволела трн?
И када му она у једну бисерну зору рече како га воли,
име, и потом га ујутру, намирисано и росно,
редом пољупцима вадила.
Волела сам га. Вечером сваким остављала сам у његовој
души јата нежних, тек рођених шапата; и затим их свако
јутро, пуне његове душе, са његових усана примала.
Он је отишао. Вечером сваким лутам по пољима и зовем га,
вешам своје речи, отежале од суза, на крила ветрова и зовем га;
мешам своје постареле шапате у шушањ лишћа
и зовем га. Али узалуд: ујутру чујем само уморан одјек
својих речи. Он је далеко отишао.
5.
Заволе бела мирисна ружа црни бодљикави трн.
Ти не верујеш мени, је ли, драги, да је ружа заволела трн?
И када му она у једну бисерну зору рече како га воли,
он се грохотом и презриво насмеја. Ти не верујеш мени,
је ли, драги, да се је трн презриво насмејао?
А када једнога дана неко хтеде узбрати белу мирисну ружу,
трн му избоде руке. Ти не верујеш мени, је ли, драги,
да му је трн избо руке?
А када једнога дана неко хтеде узбрати белу мирисну ружу,
трн му избоде руке. Ти не верујеш мени, је ли, драги,
да му је трн избо руке?
