Поред мене усамљен цвет беле круне
и улази тихо у небо месец непун.
О, не треба склопити очи суза пуне
кад месец излази.
Сићи треба на ливаде и пут,
где тишина лечи бистра преко биља
и спава месечине широки скут,
па залутати у ноћи, без циља,
као у сновима.
Јер вечно је само оно што је вечно:
месеца и срца узрок полазни.
и, ма колико било противречно,
волети треба што су полазни
лепоте часови,
Што са радошћу бол долази,
Што са заборавом се не може борити.
Волети треба што све пролази.
О, никада ништа немој зборити
кад месец излази.
