Textual description of firstImageUrl

Десанка Максимовић | ЈА И JA



О кад бих могла само једном
ја некуда иза брегова
побећи од себе.

Сасвим сама и ведра
пројурила бих кроз шуме,
разгрнула ливади недра.

У живот бих се загњурила,
сваком бих руку пружала.
Са страшћу бих се пожурила:

да видим у животу како је,
душа нечија ако је
за радост створена.

Јер од рођења са мном,
ма куд се макла,
идем ја вечно суморна.

А мени се увек допадало:
кад су тице кроз ноћ летеле,
кад је лишће тихо опадало;

кад су сенке у сен слетале,
кад ме људи нису волели,
кад су ствари души сметале.

Одувек је једна ја слутила коби,
сузе и болове,
и радости моје све помутила.

Одувек ме слатко злостављала:
ни у шуми, ни у љубави, ни у раду
ни часка ме није остављала.

Знам, умрећу и остарићу;
а њу увек младу,
увек жедну болова
на земљи оставићу.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана