О кад бих могла само једном
ја некуда иза брегова
побећи од себе.
Сасвим сама и ведра
пројурила бих кроз шуме,
разгрнула ливади недра.
У живот бих се загњурила,
сваком бих руку пружала.
Са страшћу бих се пожурила:
да видим у животу како је,
душа нечија ако је
за радост створена.
Јер од рођења са мном,
ма куд се макла,
идем ја вечно суморна.
А мени се увек допадало:
кад су тице кроз ноћ летеле,
кад је лишће тихо опадало;
кад су сенке у сен слетале,
кад ме људи нису волели,
кад су ствари души сметале.
Одувек је једна ја слутила коби,
сузе и болове,
и радости моје све помутила.
Одувек ме слатко злостављала:
ни у шуми, ни у љубави, ни у раду
ни часка ме није остављала.
Знам, умрећу и остарићу;
а њу увек младу,
увек жедну болова
на земљи оставићу.
ја некуда иза брегова
побећи од себе.
Сасвим сама и ведра
пројурила бих кроз шуме,
разгрнула ливади недра.
У живот бих се загњурила,
сваком бих руку пружала.
Са страшћу бих се пожурила:
да видим у животу како је,
душа нечија ако је
за радост створена.
Јер од рођења са мном,
ма куд се макла,
идем ја вечно суморна.
А мени се увек допадало:
кад су тице кроз ноћ летеле,
кад је лишће тихо опадало;
кад су сенке у сен слетале,
кад ме људи нису волели,
кад су ствари души сметале.
Одувек је једна ја слутила коби,
сузе и болове,
и радости моје све помутила.
Одувек ме слатко злостављала:
ни у шуми, ни у љубави, ни у раду
ни часка ме није остављала.
Знам, умрећу и остарићу;
а њу увек младу,
увек жедну болова
на земљи оставићу.
