плашим се да именујем
около распршена грађа: старинске књиге, пороци,
снови, године, живи креч — најприје разлажеш
па сабираш значења тајна —
таквим малтером спајах опеке пролазности —
уз саму ивицу неба видиковац постављах
да птице слете на озарење,
сврати и одахне сам Бог.
Тапије и скице нијесам прибављао,
никаква уздарја — увијек
почињући ни из чег: чежњу сам у облик преобраћао,
жудњу трепераву — ко древни неимари.
Па гдје је грешка?
висак се вазда у понору њише
обноћ темеље нагриза мјесечина
виле бацају чини.
Шта сам то зидао и
гдје бијах подучен грешно.
