Textual description of firstImageUrl

Дања Ђокић | ЖИВОТНОСТ

Одлично се познам, без сумњичења
У лијево и десно орјентиране мисли.
Кад причам, причам пјесмом душе
А пјевам прстима што су се у двије шаке
По истом логичком распореду стисли.
Плачем звијездама падалицама што клизе
Низ моћне водопаде склиских трепавица,
А смијем се очима седефастих бисерница
Што ми их вријеме никад не брише са лица.
И истином трајем, у мору животних недоумица.

Позивам те вечерас на премијеру,
Ораториј туге у вјечном непреболу.
Солисте и збор прегазит ће аплаузи
Лицемјерја што се свијају у параболу
Као, они су сретни, њима цвјетају руже
И њихови се образи прозиру од танчине,
А ми смо распрострли своје голе животе
Да их газе такве самозване јуначине.
О Боже, дај ми моћ да викнем кроз етер,
Дај ми пркос да вриснем снагом истине,
Како то изгледа кад истинољубље јачином сијева
И искреност заурла пароксизмом гнијева.

На лијевом ми рамену феникс, на десном ибис,
Себе исувише добро познам, без страха,
У крвоток ми унијели поштења кодни запис
Кад су ме искреношћу с извора, по рођењу, крстили,
Да између узлета и пада никад не остајем без даха.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des