Textual description of firstImageUrl

Дања Ђокић | ВАЉДА ЈЕ СВЕ С РАЗЛОГОМ



           Sic est in fatis

Обрушавају се истине у мени
Котрљајући се по немирима.
Окренут ми поглед од сунца
И сјенка што пада испод трепавица.
Чије сам фењере окачила
Да ми освјетљавају пут,
Јер ме у одбљеску сузе
Свјетлост дана убија?
Није ме вјетар немиром обљубио
Иако се бестидно завлачио у њедра.
Није ме киша сузама оплодила.
Па се оне прелијевају преко рубова-
Није ми љубав разум одузела,
Па сада гмижем пустопољином,
У дроњцима својих снова.
Склупчана у утроби,
Одједном се размилила,
Та бол, што немилосрдно кида
Све што траје у мени.
Да ми је само једном
Закорачити стрништима живота
Високо уздигнуте главе,
Са сјенком од сунца
Испред, а не иза себе.
Нек макар нетко други
У Недођију прије мене дође.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана