Textual description of firstImageUrl

Дања Ђокић| ПРУЖАЊЕ РУКУ



Имали смо моћ навике,
Обавезе из обичаја.
Ритуале из досаде.
Разговор из учтивости.

имали смо срца вјетром
очишћена и прозрачена,
Паучину скинуту са

свих зидова и завјеса прошлости.

Имали смо себе, стране и непознате,
Обиљежене у пролазности времена
Тек зарезом, који и спаја и раздваја.
Од јучер до сутра растегнуту монотонију,
Дослиједну себи и потпуно необзирну.

Имали смо тежак задах устајалости,
Плутајући као пловци на удицама неловкама,
Тек овлаш баченим, ради мира и реда.
Оне наше јутарње каве у тоталној шутњи,
Одласке и доласке по устаљеном распреду,
Оброке с ногу или само у пролазу,
Окрзнут поглед у журби и одморе
Уз два ТВ пријемника, са различитим програмима.
Заједнички кревет, уредно затегнут и намјештен
И себе у њему, са увијек окренутим леђима.

Били смо два клауна, безгласна и нашминкана,
Обично са осмијехом и неком сјетом у очима.
Коров смо били на неким до тада плодним ораницама,
Згажени изданци некоћ обећавајуће љетине,
Што се ни жетвом снова нисмо знали погостити.
Као неважеће карте у тароту, код наборане гатаре
Одлагани негдје далеко, глухо било, са стране,
Нама је грах увијек погрешно падао,
А линије љубави на длану нису се подударале.
Јер нисмо хтјели, или нисмо знали, сад је неважно.

Нас двоје смртника, као двије обичне будале,
Нисмо знали цијенити то што се имамо, што дишемо,
Него смо куцали на нека нова, неотворена врата,
Да нам поклоне пажњу и обљубе нас, док сузно уздишемо.

А било је довољно само пружити руке



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана