Textual description of firstImageUrl

Дања Ђокић | ЉУБАВНА



Кад проговори срце
Разум занијеми,
И тишина завлада свијетом.

Тада у кући снова
Љубав почиње жмирити.
Бајковито, чезнутљиво,
Као кад стидљива висибаба,
Из снијега, главицом провири....
Онда се све стиша, умири.

А у стварности бујају осјећаји,
Додирујући се, упијајући и киптећи,
У одлучности страсних сударања,
Наше путености и вјечних немира.

* * *
Ми смо снага почетка,
Понос стварања галаксије.
Од нас се сјеме отело
Да оплоди беживотне травке,
На камењару одрастања.

Ни вјетар, ни вода, ни валови,
Не испиру мудрост трајања.
Можда ће ти се само учинити
Како је корак застао на трен,
Док пјевају дани разуздани
Дугиним бојама буђења.

Слијепи су прозори на кућама
Оних што не вјерују у будућност.
Они су и звијезде затворили у кавез,
Да мјесецу, путнику, напакосте.

А ја имам тебе и отворен прозор,
Слушам тајанствени жубор срца,
И твој поглед замјењује звијезде,
А мјесец нам у грудима куца.

Кад ме додирнеш, сазнат ћеш,
Ту, у нама, сазријева прољеће.
Ми смо једини почетак и вјечност
И око нас се цијели Свемир окреће.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана