Данило Киш – СВАТОВИ | Поезија суштине

Из мог дома
излазе сватови

Црни су ми однијели
Мајку

а бијели
сестру

Моме срцу једнако звучи
пуцају ли звона
ил звоне пушке

Из мог дома
излазе сватови.

1955.

Данило Киш

Прича месеца

Петар Кочић – ГРОБ СЛАТКЕ ДУШЕ

Упекло сунце — сажеже све! Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо — далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дрхће под узаврелим сунчаним зрацима.
Пријатан мирис скорушеног планинског сијена, с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези.

Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо. Изнад нас се дигло неколико крошњастих смрчика, па суморно бацају преко нас дебеле, шиљасте сјенке. Само се гдје-гдје кроз размакнуто грање пробија сунце, просипљући зажарену свјетлост у снопљастим млазевима по дивљачној, мљечикастој трави.

Види више

Данило Киш – СВАТОВИ

Цитат дана

Прича месеца

Поезија суштине

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Поезија суштине