Оплави те сетног успомене плима.
Ти се врћеш мишљу, душе растрзане,
У вечери оне тонова и рима.
Под прстима мојим кад је клавир стари
Плакао у песми тугу моју давну,
И твој поглед ведри продро да озари
Моје душе бездну суморну и тавну.
Ти пролазиш духом по местима оним
Где пролећне воде шуме и с планина
Веје мирис горе дахом осионим,
Где траг наших стопа сребри месечина.
И у таласима те свемоћне плиме
Младости најбољи разазнајеш део:
Живиш узбуђено безброј пута њиме
И њим обасјаваш нови живот цео.
Знам ја – јер је моје осећање исто –
Тај немир у теби, то је део мене:
Он у теби живи побожно и чисто
Радошћу и болом среће несхваћене.
