slike pesnika

Даница Марковић – GALIUM VERUM /ИВАЊСКО ЦВЕЋЕ/



danica markovic galium verum ivanjsko cveceКлекнух у пољу широку, пред цветом
Што носи име твоје увек драго;
Ветрић је својим доносио летом
Мириса шумских једнодушје благо.

Немадох снаге да ускинем цвета,
И сагох главу над његовим струком,
А као вапај подземнога света,
Зајеца ветар помамним фијуком...

Ту где ја клечах није било гроба.
Душа је моја – то знаш – гробље сама!
И живот што ми притисла тегоба
Не изрази се у врелим сузама!

Ја не заплаках над прошлошћу чедном –
Врело је суза пресахло у мени; –
Пред будућношћу тамном, недогледном,
Усташе сени нада потрвени'! ...

– – – – – – – – – – – – – – – –
Ветар ме хладни до костију проби
На топлом сунцу ведрог летњег дана.
... Ал' слику тамну моје мрачне коби
Одагна одјек клика раздрагана: –

То сељанчица у шарену руху,
С рукама пуним ивањскога цвећа,
Газећи траву и стрњику суху,
Расу се чопор дуж реда дрвећа.

Ветар умуче пред обесном кликом!
Ја пружих руке ка веселој чети...
И склопих очи пред шареном сликом,
Иштући само свеже руковети.

Сви се кораци управише к мени.
И малене се опружише руке,
И, као цвркут тичица малени',
Слише се речи у нејасне звуке.

Сагледах цвећа руке своје пуне!
На узбуркане притиснух га груди!
Клетва се диже, да удес прокуне,
И мрачну клетву што сковаше људи!

Ал' нашто све то? Да ли води чему!
Можда светлости будућности сјајне? ...
Да ту изречем празну анатему,
А живот, ево, обиљем ме зове!

– – – – – – – – – – – – – – –
Не као други, да забаве тражим –
Рад једног дана заборава само,
Да успомену страдања ублажим –
Одох на неку светковину тамо.

Забављаху се на начине разне,
Све непознати, разноврсни људи;
И шумна пустош те забаве празне
Тегобом горком испуни ми груди.

Сама сам била сред гомиле хучне;
Морила ме је чама и досада,
И вређале ме речи песме звучне;
Повратку бејах и самоћи рада.....

Препуне душе тамних утисака,
И груди пуних осећања истих,
Ја се искрадох из друштва онака,
И кренух путем успомена чистих.

Стазама старим, и душом и кроком,
Времена прођох и простора миље;
И погружена у болу дубоком
Стигох уморна дому под окриље.

Кад у одају ступих своју глуху,
Са сухим цвећем у рукама врелим,
Од дуга пута у прашљиву руху,
Осетих тада да ништа не желим –

Цео ми живот у прошлост утону! ...
И као киту босиока смерна
Што с побожношћу меће за икону
Душа побожна, одана, и верна,

Пред сликом твојом падох на колена,
Од свуд тишином окружена глухом;
И окитих је, болом сатрвена,
Ивањског цвећа руковети сухом.


Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта