Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Даница Марковић | GALIUM VERUM /ИВАЊСКО ЦВЕЋЕ/



Клекнух у пољу широку, пред цветом
Што носи име твоје увек драго;
Ветрић је својим доносио летом
Мириса шумских једнодушје благо.

Немадох снаге да ускинем цвета,
И сагох главу над његовим струком,
А као вапај подземнога света,
Зајеца ветар помамним фијуком......

Ту где ја клечах није било гроба.
Душа је моја – то знаш –  гробље сама!
И живот што ми притисла тегоба
Не изрази се у врелим сузама!

Ја не заплаках над прошлошћу чедном –
Врело је суза пресахло у мени; –
Пред будућношћу тамном, недогледном,
Усташе сени нада потрвени'! ...

            

Ветар ме хладни до костију проби
На топлом сунцу ведрог летњег дана.
... Ал' слику тамну моје мрачне коби
Одагна одјек клика раздрагана: –

То сељанчица у шарену руху,
С рукама пуним ивањскога цвећа,
Газећи траву и стрњику суху,
Расу се чопор дуж реда дрвећа.

Ветар умуче пред обесном кликом!
Ја пружих руке ка веселој чети...
И склопих очи пред шареном сликом,
Иштући само свеже руковети.

Сви се кораци управише к мени.
И малене се опружише руке,
И, као цвркут тичица малени',
Слише се речи у нејасне звуке.

Сагледах цвећа руке своје пуне!
На узбуркане притиснух га груди!
Клетва се диже, да удес прокуне,
И мрачну клетву што сковаше људи!

Ал' нашто све то? Да ли води чему!
Можда светлости будућности сјајне? ...
Да ту изречем празну анатему,
А живот, ево, обиљем ме зове!

            

Не као други, да забаве тражим –  
Рад једног дана заборава само,
Да успомену страдања ублажим –  
Одох на неку светковину тамо.

Забављаху се на начине разне,
Све непознати, разноврсни људи;
И шумна пустош те забаве празне
Тегобом горком испуни ми груди.

Сама сам била сред гомиле хучне;
Морила ме је чама и досада,
И вређале ме речи песме звучне;
Повратку бејах и самоћи рада.....

Препуне душе тамних утисака,
И груди пуних осећања истих,
Ја се искрадох из друштва онака,
И кренух путем успомена чистих.

Стазама старим, и душом и кроком,
Времена прођох и простора миље;
И погружена у болу дубоком
Стигох уморна дому под окриље.

Кад у одају ступих своју глуху,
Са сухим цвећем у рукама врелим,
Од дуга пута у прашљиву руху,
Осетих тада да ништа не желим –

Цео ми живот у прошлост утону! ...
И као киту босиока смерна
Што с побожношћу меће за икону
Душа побожна, одана, и верна,

Пред сликом твојом падох на колена,
Од свуд тишином окружена глухом;
И окитих је, болом сатрвена,
Ивањског цвећа руковети сухом. 


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајтаАрхива овог сајта