Што носи име твоје увек драго;
Ветрић је својим доносио летом
Мириса шумских једнодушје благо.
Немадох снаге да ускинем цвета,
И сагох главу над његовим струком,
А као вапај подземнога света,
Зајеца ветар помамним фијуком...
Ту где ја клечах није било гроба.
Душа је моја – то знаш – гробље сама!
И живот што ми притисла тегоба
Не изрази се у врелим сузама!
Ја не заплаках над прошлошћу чедном –
Врело је суза пресахло у мени; –
Пред будућношћу тамном, недогледном,
Усташе сени нада потрвени'! ...
– – – – – – – – – – – – – – – –
Ветар ме хладни до костију проби
На топлом сунцу ведрог летњег дана.
... Ал' слику тамну моје мрачне коби
Одагна одјек клика раздрагана: –
С рукама пуним ивањскога цвећа,
Газећи траву и стрњику суху,
Расу се чопор дуж реда дрвећа.
Ветар умуче пред обесном кликом!
Ја пружих руке ка веселој чети...
И склопих очи пред шареном сликом,
Иштући само свеже руковети.
Сви се кораци управише к мени.
И малене се опружише руке,
И, као цвркут тичица малени',
Слише се речи у нејасне звуке.
Сагледах цвећа руке своје пуне!
На узбуркане притиснух га груди!
Клетва се диже, да удес прокуне,
И мрачну клетву што сковаше људи!
Ал' нашто све то? Да ли води чему!
Можда светлости будућности сјајне? ...
Да ту изречем празну анатему,
А живот, ево, обиљем ме зове!
– – – – – – – – – – – – – – –
Не као други, да забаве тражим –
Рад једног дана заборава само,
Да успомену страдања ублажим –
Одох на неку светковину тамо.
Забављаху се на начине разне,
Све непознати, разноврсни људи;
И шумна пустош те забаве празне
Тегобом горком испуни ми груди.
Сама сам била сред гомиле хучне;
Морила ме је чама и досада,
И вређале ме речи песме звучне;
Повратку бејах и самоћи рада.....
Препуне душе тамних утисака,
И груди пуних осећања истих,
Ја се искрадох из друштва онака,
И кренух путем успомена чистих.
Стазама старим, и душом и кроком,
Времена прођох и простора миље;
И погружена у болу дубоком
Стигох уморна дому под окриље.
Кад у одају ступих своју глуху,
Са сухим цвећем у рукама врелим,
Од дуга пута у прашљиву руху,
Осетих тада да ништа не желим –
Цео ми живот у прошлост утону! ...
И као киту босиока смерна
Што с побожношћу меће за икону
Душа побожна, одана, и верна,
Пред сликом твојом падох на колена,
Од свуд тишином окружена глухом;
И окитих је, болом сатрвена,
Ивањског цвећа руковети сухом.