Latinica     Ћирилица

Textual description of firstImageUrl

Борис Тановић | СОНЕТ БРАНКУ МИЉКОВИЋУ




Уби те прејака реч, поето света:
Вешти кројачи узеше Орфеју век,
Епитаф не избледи, та он чува јек
И пркос твојих двадесет седам лета.

Где су, Бранко, птице на твом светлом гробу?
Ватра букти само у нас ко те чита,
Песма која крвљу никад није сита
Пепео је што побеђује ту злобу

Оних што ти не дадоше дужи живот.
Викторија је наша: Речи – твој ћивот
Постојаним држе песнике невичне,

Нас, што спуташе ветрењаче планете
Док пишемо песме, некад и девичне
Дух твог феникса – кројаче нек омете.


Претходно Следеће

"Најлепша поезија је тренутак кад ниси свестан песме." то вам нуди Поезија суштине са близу 4.000 песама познатих и мање познатих светских и наших песника.

Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За свако јавно публиковање обавезни сте да наведете извор преузетог текста |  Архива овог сајта