Вешти кројачи узеше Орфеју век,
Епитаф не избледи, та он чува јек
И пркос твојих двадесет седам лета.
Где су, Бранко, птице на твом светлом гробу?
Ватра букти само у нас ко те чита,
Песма која крвљу никад није сита
Пепео је што побеђује ту злобу
Оних што ти не дадоше дужи живот.
Викторија је наша: Речи – твој ћивот
Постојаним држе песнике невичне,
Нас, што спуташе ветрењаче планете
Док пишемо песме, некад и девичне
Дух твог феникса – кројаче нек омете.