Textual description of firstImageUrl

Борис Тановић | СОНЕТ БРАНКУ МИЉКОВИЋУ




Уби те прејака реч, поето света:
Вешти кројачи узеше Орфеју век,
Епитаф не избледи, та он чува јек
И пркос твојих двадесет седам лета.

Где су, Бранко, птице на твом светлом гробу?
Ватра букти само у нас ко те чита,
Песма која крвљу никад није сита
Пепео је што побеђује ту злобу

Оних што ти не дадоше дужи живот.
Викторија је наша: Речи – твој ћивот
Постојаним држе песнике невичне,

Нас, што спуташе ветрењаче планете
Док пишемо песме, некад и девичне
Дух твог феникса – кројаче нек омете.



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана