Кроз сијасет векова оних давних
Кад ме живот не одведе пут јунака главних,
А ти увек постојиш, црна си слутњо.
Бих твој док не ступих, овде, на сцену.
Колико времена чеках на осећај мек –
На живот, на радост, а ти последњи си јек
Кад тријумф твој буде и ставиш ми мрену.
Кад капак сандуку залупиш тако страсно
И вероватно ћу живети како нећу.
А питам се, сада, док се осећам страшно
Зашто људима знак не даш кад крећу
Трасама твојих и узимаш по други пут?
Док се не родимо мртви смо, а после занавек.
Нико кога си узела са земље кроз капут
Ти не нађе спас, а за себе мислиш да си лек.
