Textual description of firstImageUrl

Борис Тановић | СМРТИ



Нисмо ли се сретали, мучна ми слутњо
Кроз сијасет векова оних давних
Кад ме живот не одведе пут јунака главних,
А ти увек постојиш, црна си слутњо.

Бих твој док не ступих, овде, на сцену.
Колико времена чеках на осећај мек –
На живот, на радост, а ти последњи си јек
Кад тријумф твој буде и ставиш ми мрену.

Кад капак сандуку залупиш тако страсно
И вероватно ћу живети како нећу.
А питам се, сада, док се осећам страшно
Зашто људима знак не даш кад крећу

Трасама твојих и узимаш по други пут?
Док се не родимо мртви смо, а после занавек.
Нико кога си узела са земље кроз капут
Ти не нађе спас, а за себе мислиш да си лек.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана