Textual description of firstImageUrl

Борис Тановић | ПОХВАЛА ПЕСНИШТВУ



Поезију открих кад сам по себи негда лут'о
И нису стиси били само тренутна мисао
Kако се на први мах чињаше круто,
Већ неизоставност постојања ми и смисао

сваког трена живота, елемента и нереда
Kоје се још од Хаоса смирило није.
(И никад неће) Храним се од сопственог једа
И тад кад се у загушљивој кафани залије

Не, то, није како се чини, бег.
Зна се да се тад срчаније нижу песме
Промене нема – свако слово само је један уназад гег -
А лепота неизрецивог је у оном што се не сме.

Осим оног који страх лечи језиком симбола. Он је песник.
И кад угледам у гашеној ватри пепео видим феникс душе
Видим себе, све песничке узоре и Бранка што наде весник
би док га земаљске ужасне прилике не угуше.

И водичи поезије ми још вечније живе својом смрћу
Песма занавек траје, лаж се сазна, сумње нема.
Они који точак сваколике судбине окрећу
Победника ће опевати, а песма зло што се спрема

И сва ништавила материјалног која одувек леже
дубоко у црним утробама душе и мисли
Kо одбаци песму, себе самог у окове веже
А песма је кишобран и без кише, покисли

кад буду зли кројачи, песма ће им шансу дати
заслуге се плаћају касније, поезија једнострану улогу има
не тражећи ништа заузврат, као ни мати
а кад круг откуца смрт, неизбежан, свима је ковитлај ђавољег дима.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана