Textual description of firstImageUrl

Борис Тановић | ОДА ЛИЧНОЈ ПОЕЗИЈИ



            (ПИСМО МАЈЦИ)

И сад, кад сна нема
оставићу трагове свих својих импресија и боли
преко уморних прстију
на једнаке врхове тастатуре.
(Перо се загубило; мада хиперпродукција ломи.)
И кад будем тик на прелазу ка праху вечном – ствараћу,
Ја друго не знам.

И кад ме не буде; неко ће рећи, стварао је.
Или неће, а и не мора.
Није то циљ,
Спас ми је ова песма,
Ови стихови које можда нико неће сем мене прочитати,
Ове строфе које ме мирног шаљу у распремљени кревет;
Насмејаног ме хватају у краткотрајну фикцију.
А ускоро ће зора
Вршњаци, такорећи, блудниче по клубовима и улицама,
А ја својим ослобођеним телом од свег негативног
Гужвам поцепану црну кожну столицу на точкиће.
И никако се не стидим себе, то сам ја.
Ја другачији не постојим.
Већ само онај који под светлошћу лампе
Своје тело храним
Више него при највећим оброцима
Само једним –
ПЕСМОМ

Нирвана ми се јавила:
Тако сам лак и спокојан
Не плашим се и да смрт сад дође
А неће доћи.
Имаћу још много тога да кажем
Самом себи
Хартији
Десктопу
Можда сутра Вама
Купцима
Или
Добитницима моје књиге.

А нирвана не може доћи баш увек.
Знам да неће дуго трајати,
Сад ме је тако обузела
Све док се не врате старе лоше мисли
Оне које су ме отерале у поезију
Хм, некад из лоших искустава
И тешких удараца некад блиских људи
Одредимо на крају свој живот
Ко још срећан пише песме у петак на суботу у глуво доба ноћи?
А без лоших искустава не бих пронашао смисао – поезију.
Тако да је испало баш по мери.

Имагинарни читаоци,
Ваш песник света, бар оног донкихотовског дела
Вам жели:
Лаку ноћ! (свима који спавате на Старом и црном континенту)
Добро јутро! (ако сте негде на Атлантику)
Добар дан! (свима Вама преко баре у све три Америке)
Добро вече! (Азијо и Аустарилјо)
Срећан рад свима!
Срећна годишњица брака!
Срећан рођендан!
Искрено саучешће!
Па и смрт је део живота, неминовно.

Шта год да радите сада – радите оно што волите.
Стварајте, то је живот.
И ја ћу стварати, нека ме нико не тера на супротно,
Ни ти, мајко, што ме молиш да легнем рано.
Помогао бих ти да могу, али ноћ је моје уточиште.
Ја без ње не могу,
Без свег овога што тако блажен пишем сада.
Своје песме су ми пука егзистенција у кршном свету
Треће плансе Сунчевог система
Где влада време
Без идеала,
Без љубави,
Без пажње,
Бездобре воље...

Шта бих ја без ноћи и песме, мајко?
Ко сам ја без њих?

Ни сан их не може заменити.
Нека нико никад не прочита ове исповедне речи.
Нека буду критички најгора дела икад.
Али, то су моја деца, парче мене, мајко.
Песме ме одржавају у животу и хране боље од свих оброка,
Па и од оних најбољих, које свакако, ти спремаш,

Поезија ми даје живот, мајко.

Док ти дубоким сном спаваш –
Ускоро се будиш, ипак обавезе зову
Ја знам само једно, ма које год доба да је:
Песме ми је више него најлеши сан, траг у вечности.
Никад не захтевај од мене да уместо песама сним.
Ја сам отац свих својим добрих и лоших дела,
А отац своју децу не оставља.
Без деце, човек не треба да живи.
Ни ја не бих могао даље
Без ових недогледних, неуједначених стихова
Протканих врло важним епитетима: утешни су и спаситељски.
Ја без њих не само што не могу већ и нећу,
А немој ни ти без мене, мајко.
Ја само овакав постојим, сети се свег пређашњег.
Можда зато што волиш мене, волиш и моје песништво.
Свакако родитељска оцена према детету није објективна.
Тако су и мени сва моја деца (песничка) драга, али да ли и вредна?

Ја ћу исконску љубав осећати само према песмама,
Али не тако јако, као кад дођу потомци.
Онда ће тек тад живот имати пуни смисао:
Збирка песама на полици, а дете у наручју.
Тад ће нирване бити редовније.
И песме ће бити можда и запостављене.
А оне су, сада, моја једина деца и смисао, мајко!



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана