Слободе нема
Глупост и апсурд је да се некад писала са Н
Мит је да је постајала
Било кад
Било где
Било како
Заблуда је људска слобода
Док сад речи просипам
Док пишем о згаженом мраву
О поезији као божанству
Чему све то?
Док кликом једним...
У прах се претвара човек звани пука колатерална штета
Не знам ко све може видети да сам
Тако сетан, искрен, разочаран...
Зашто је свет једна велика мрежа људи?
Погрешна, зла мрежа људи.
Зашто свет није као паучина умрежен?
Таквим везама пуним емпатије и осећаја блискости.
А ми смо умрежени само на нечијем десктопу.
На екрану саговорника
Али чешће на екрану потпуног незнанца
Оног што врши своју дужност.
Ускоро ће нам мозгови бити
Покривени камерама и микрофонима
Има ли смисла више ишта...
Један се песник света издвојио
Из трулежи инертности и пасивности
Иако стих у животу из њега протекао није
Послао је химну слободе
Тај човек
Имена и презимена
Навика и карактера
Он је сачувао Мура у себи
Макијавели му се наметао
И није издржао.
Он је жртва живота
Живота као непостојећег појма
А то је оно од рођења до смрти.
На то мислите.
На те окове.
Геније,
Револуционару,
Песниче света!
Једнако си свачији наш,
А ми твоји дужници
Твоји, запамти,
Едварде Сноудену.
