Данас ћемо се најзад срести
У тихој улици која излази на реку
Где станују њена два округла ока сама
У малој мансарди, на броју тридесет два
Данас ћемо се најзад срести она и ја
После свих година које су морале да протеку
У мом тумарању и њеном чекању
И безброј неизбежно протраћених дана
Од данас није важно ко сам јуче био ја
И пуштам одраз свог старог мене да га прогута вода
Скидам са себе капут Одисеја и облачим нови
Достојан једног новог почетка
Јер данас ћемо се најзад срести
И у број тридесет два уселиће се љубав
А сунце у њена два округла ока
И мала мансарда постаћа палуба брода
А река довољно дубока
