Тренутак један — тек годину дана,
И растави нас нагло судба прека,
Без уздисаја, без суза, без рана.
У свађи је прошло пола дана,
У помирењу мучном, пола ноћи.
И бежао сам из нашега стана
Тражећи мира у пољској самоћи.
Но то је било само кратко време,
Не постадосмо туђи једно другом,
И гледасмо се у ћутању дугом
Тупо, ко сито дете шећерлеме.
И тако све је прошло, и ја сада
Не могу клети небо ни судбину,
Ил', с песницама стиснутим, пун јада,
Проклети жене или подлост њину.
Па ипак, да си само каткад знала
Велики кобни огањ душе ове,
И силну љубав што ништи ко хала
Све друге мисли, и наде, и снове;
Па ипак, да си само каткад хтела
У заносу, и сличну мекој свили,
Да кажеш нежну реч из срца врела —
Ми бисмо можда дуго срећни били!
А сад полако тече ово време,
Постасмо тако туђи једно другом,
И гледамо се у ћутању дугом
Тупо, ко сито дете шећерлеме.
