Textual description of firstImageUrl

Вито Николић | БАЛАДА



Ми смо бескућници ал' не и убице
и зашто нас се свак гнуша и боји,
зашто шириш плаве очи дјевојчице
кад прођемо јутром крај прозора твојих?

Нисмо ми с Марса пали, жива била,
овакви се дроњци ни горе не носе,
па кад отуд’ нисмо што би се плашила.
наших мутних очију и прљаве косе?

Ми смо људи к’о и други људи
само с много више среће зле,
али зато ми имамо груди
и широко срце за сваког и све.

Ми смо бескућници, ал’ не и убице
и нек нас се нико не гнуша и боји,
немој ширит’ плаве очи дјевојчице
кад прођем опет крај прозора твојих.



Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана  | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста |  Мапа сајта  | W4ME™-des
Поезија Анђелка ЗаблаћанскогПоезија вековаСуштина поетикеОнлајн пoезијаМисли великана