Ми смо бескућници ал' не и убице
и зашто нас се свак гнуша и боји,
зашто шириш плаве очи дјевојчице
кад прођемо јутром крај прозора твојих?
Нисмо ми с Марса пали, жива била,
овакви се дроњци ни горе не носе,
па кад отуд’ нисмо што би се плашила.
наших мутних очију и прљаве косе?
Ми смо људи к’о и други људи
само с много више среће зле,
али зато ми имамо груди
и широко срце за сваког и све.
Ми смо бескућници, ал’ не и убице
и нек нас се нико не гнуша и боји,
немој ширит’ плаве очи дјевојчице
кад прођем опет крај прозора твојих.
