нико је нема непрекидно
и заувек.
Дан за даном
годину за годином
може се живети без ње.
Понекад само у усхићењима
и страховима детињства
гнезди се на дуже.
Понекад само чудећи се
што смо стари.
Ретко нам асистира
при тешким радовима
као што су померања намештаја,
вучење кофера,
или крстарење путевима
у тесним ципелама.
У време попуњавања анкета
и сецкања меса,
по правилу, има излаза.
Од хиљаду наших разговора
учествује у једном,
и то не обавезно,
јер више воли да ћути.
Кад нас тело јако заболи,
тихо напушта дежурство.
Избирљива је:
нерадо нас види у гомили,
гади јој се наша борба
за било какву доминацију
и жестина грамзивости.
Радост и туга
за њу нису различита осећања.
Само кроз њихову повезаност
она је с нама.
Можемо да рачунамо на њу
када ни у шта нисмо сигурни
а за све смо заинтересовани.
Од материјалних предмета
воли сатове с клатном
и огледала, што ревносно раде
и када их нико не посматра.
Не каже одакле долази
и кад ће поново нестати,
али очигледно очекује таква питања.
Чини се:
као што је она нама,
и ми смо њој
за нешто потребни.
С пољског превела Бисерка Рајчић
