лежи камен.
Видимо на њему
неизразиту црту.
Дело случаја,
како веле неки.
У другој витрини
део чеоне кости.
Тешко је утврдити –
животињска или људска.
Кост као кост.
Идемо даље.
Ту нема ничег.
Остала је само
стара сличност
искре искресане каменом
са звездом.
Размакнут вековима
простор поређења
добро очуван.
То нас је он
измамио из унутрашњости врсте,
извео из круга сна
испред речи сан,
у коме што је живо
рађа се занавек
и умире без смрти.
То је он
претворио нашу главу у људску
од искре до звезде,
од једне до многих,
од сваке до свих,
од слепоочнице до слепоочнице
и оно што нема очне капке
отворио у нама.
Из камена
одлетело је небо.
Штап се разгранао
у честар завршетака.
Змија однела жалац
из клупка својих узорака.
Време се заокружило
у годовима дрвећа.
У одјеку се умножило
завијање пробуђеног.
У првој витрини
лежи камен.
У другој витрини
део чеоне кости.
Умакли смо животињама.
Ко ће од нас умаћи.
Кроз какву сличност.
Кроз поређење чега с чим.
• С пољског превео Петар Вујичић
