Грање с жутим лишћем, без, или с мало,
Дрхте, студе, чекајући хорови срушени,
Где тма нежних птица некад је певало.
Ти видиш у мени дан што трне дуго
Сумрак на западу кад сунце зађе, затим
Брзо га односи црна ноћ, то друго
У спокоје и смрт што све запечати.
Жар видиш у мени, оне ватре што на
Пепелу још згара – он је младост њена –
На одру на којем издахнуће она,
Оним уништена чиме је храњена.
Појмиш ли то што ти снажи љубав, јаче
Волећи оно што скоро нестаће.
